Zminičko jezero

Pozdravili smo se sa Žabljakom i krenuli našim bordo discovery terencem put još jednog od 18 durmitorskih jezera. Reč je o Zminičkom jezeru, koje se nalazi 15 km dalje, ili 3 km od sela Njegovuđa. Kako se nalazi na 1.285 metara nadmorske visine, vodu dobija otapanjem snegova u proleće kada mu je najveći nivo, a gubi je isparavanjem. Prilično je plitko, oko 4 metra dubine, što je sasvim dovoljno ako se poželite okupati i zaplivati. Pored jezera se nalazi samo jedna vikend kuća, pa možemo reći da je ipak sačuvano od izgradnje i devastacije, iako postoji put do samog jezera. Okolo jezera je gusta četinarska šuma, tako da ima prelepu tamno zelenu boju vode u kojoj se oslikava gusta vegetacija. Prvo sam mislio da je možda ime dobilo po zmijama, ali ne, nego po Zminicama, mestu u blizini. Po zmijama je verovatno nazvano Zminje jezero koje se isto nalazi na Durmitoru.

Zminičko jezero

Zminičko jezero

Kako ovo jezero nije duboko, prilično je toplo preko leta i privlači mnoge kupače. Na obali smo zatekli nekoliko porodica iz Poljske kako kampuju u šatorima, a u razgovoru sa njima saznali smo da krstare sa svojim terencima po planinama. Dobro su opremljeni, a izgleda da ljubitelji terenaca lako stupaju u komunikaciju pa su nam odmah pošli u susret pešice, čim smo izašli iz našeg terenca. Onako, kao pravi pustolovi prostrli su kartu preko naše haube i upoznali nas sa idućim destinacijama po Durmitoru i pitali za neke savete. Tu se naš vozač potrudio da ih što bolje uputi ka njihovom cilju.

Kamperi na obali Zminičkog jezera

Kamperi na obali Zminičkog jezera

Ovo jezero u sebi krije serdarskog tritona, vrstu planinskog daždevnjaka, koja je svoj dom našla u ovom jezeru, i nigde više na svetu. Ja ga nisam vidio, ali verujem da ih ima i da im nije ugrožen opstanak.

Tu su i mostovi golemi

Uz neizbežno fotografisanje jezera i okoline krećemo dalje, a iduća stanica je Most na Đurđevića Tari.

Zadnji put sam ga video i stajao na njemu pre 29 godina, i od tada pa do danas, uz mostarski Stari most za mene ne postoji treći kojem bi se mogao, svaki put, iznova diviti.

Šetnja mostom na Đurđevića Tari 1984.

Ovde sam bio 1984.


Most na Đurđevića Tari

Most na Đurđevića Tari danas

Ovo izuzetno graditeljsko delo građeno je od 1938. do 1940. godine. Kada je dovršen, bio je najveći drumski most od armiranog betona u Evropi i jedan od nekoliko najvećih i najlepših saobraćajnih objekata ove vrste u svetu. Mogu samo zamisliti kako je tada impresionirao! Ima vreme kada nije bilo interneta i mogućnosti ni da na slikama vidite ovakve građevine. Most ima pet lukova, najveći raspon od 116 metara i ispod sebe ponor od preko 150 metara. Prvo pitanje koje mi je palo na pamet je kako su ga uopšte pravili, kakva je bila konstrukcija oko njega i još dosta upitnika iznad glave. Srećom, kao naručen primaknu mi se stariji čovek i kaže da je prilikom gradnje podignuta najviša drvena skela u svetu. Pa ti radnici su morali biti sve odreda alpinisti. A opet građevinci. I pri tome hrabri. Red je spomenuti i projektanta ovog mosta, gospodina Mijata Trojanovića. Svaka mu čast.

U vreme Drugog svetskog rata, da bi sprečili prelazak neprijateljskih jedinica u Crnu Goru 1942. godine, partizani su srušili jedan luk mosta. Zadatak je izveo građevinski inžinjer Lazar Jauković, koji je učestvovao u izgradnji mosta. Tada je srušena konstrukcija poslednjeg malog lučnog otvora u dužini od 44 m, dok su ostali delovi mosta ostali neoštećeni. Jaukovića su Italijani uhvatili i streljali na mostu. Narod durmitorskog kraja, u znak sećanja, podigao mu je spomenik u blizini mosta gde je i pokopan. Most je saniran 1946. godine.

Danas, most privlači veliki broj turista koji zastaju na njemu, diveći se njegovoj veličini, ljudskoj hrabrosti i stremljenju. Ovakav sklad arhitekture i zapanjujuće lepote prirode, teško se može naći na nekom drugom mestu.

Poletite kao ptica na Zip Line-u

Ako ste ikada zamišljali kako je pticama leteti, kakav pogled imaju, evo mesta gde možete to iskusiti. Možete „preleteti“ kanjon Tare, neposredno uz most, a da vam sva pera ostanu na broju. Dovoljno je samo malo hrabrosti i adrenalina. Sa leve i desne strane su razvučene sajle s jedne na drugu obalu. Jedna ide nešto malo ispod, a druga iznad mosta. Ova viša je i nešto duža. Danas je ovo turistička atrakcija u kojoj možete sagledati kanjon i most iz jednog novog ugla. Nekada je zip line bila potreba ljudi i jedini način kako preći s jedne na drugu stranu velikih kanjona širom sveta.

Kako tvrdi zaposleni, ovaj viši je ujedno i najveći zip line u Evropi i nije mu trebalo puno da me nagovori da se odlučim sunovratiti na drugu stranu. Nije strašno kako izgleda, toplo preporučujem da probate ako dolazite na ovo mesto.

Na polaznoj platformi vas zaposleni upute što vam je činiti dok „putujete“ okačeni na sajlu iznad vas, provere pojaseve, stavite kacigu i spremni ste za prelet. Imate mogućnost i snimanja na kacigi pa svoj jedinstveni doživljaj možete kasnije gledati. Ja sam uživao i opet ću kad se vratim.

Rezervat Crna poda

Oprostili smo se od Mosta i krenuli dalje. U Crnoj Gori ne treba dugo putovati da naiđete na neku zanimljivost. Prolazimo kroz rezervat prirode koji je karakterističan po stablima crnog bora, visine do 50 metara. Prosečna starost stabala je 400 godina. Ova prašuma se zove Crna poda. Niste znali za ovo mesto zar ne?! Nalazi se na putu od Mosta prema Mojkovcu.

Rezervat Crna poda

Rezervat Crna poda

Na izlazu iz Crnih poda je odmorište kod spomenika planinaru Dušanu Bulatoviću – Džambasu, čoveku koji je govorio da jedino u planini korača uspravno.

Vidikovac kod spomenika Džambasu

Vidikovac kod spomenika Džambasu

„Ona me vuče i ja idem jer mi se čini da tada postojim, da u njoj živim, onako slobodno, kako žive ptice“, govorio je. “Umiri se, veliki nemire!” – piše na spomeniku koji su mu, 2000. godine, podigli njegovi prijatelji planinari, na vratima kanjona Tare. Na ovom mestu na kome kanjon već prestaje, svakako se treba nagraditi pogledom na dolinu koja se otvara ka Mojkovcu. Ispod vidikovca se u Taru s desna uliva rečica Bistrica i to oko 15 km uzvodno od Mojkovca, na kome se sreću Sinjajevina i Pošćenska planina, te se ovo mesto smatra za kraj (ili početak) kanjona. Tu neko obično prodaje med i druge lokalne specijalitete.

Kad smo kod specijaliteta, vreme je ručka. Zar par minuta dolazimo u Ravnjak, hotel i restoran nacionalne kuhinje. Nosi ime po izvoru vode koji se nalazi odmah uz restoran. Izvor ima izdašnost od 8 metara kubičnih vode u sekundi što je dovoljno za manju hidrocentralu. Posetioci koji se spuste kamenim stepenicama do izvora mogu preko mosta preći na drugu stranu. Stoletna šuma i bukovi daju poseban osećaj mira i veze sa prirodom. U sklopu hotela postoji kamp, brdski bicikli i vodiči za pešačke ture. S ovog mesta vode pešački i makadamski putovi za planinu Sinjajevinu i Zabojsko jezero. Takođe se organiziraju i jahačke ture sa obučenim konjima i iskusnim vodičima.

Restoran "Ravnjak"

Restoran “Ravnjak”

Ovde smo se okrepili uz čorbu, kačamak i mojkovački odrezak. Žeđ smo utažili nikšićkim pivom.

Hvala Bojane!

A sada nešto o ljubaznosti osoblja. Naime, usred ručka sam zaključio da mi je u hotelskoj sobi na Žabljaku ostao punjač za bateriju fotografskog aparata. Kako smo već dobro odmakli prema Mojkovcu, počeli smo razgovarati međusobno kako i šta napraviti. Nazvali smo hotel na Žabljaku i nakon provere recepcionerke, dogovorili smo da punjač bude na recepciji dok ga neko ne pokupi. Još uvek ne znamo ko. U tom trenutku konobar koji nas je posluživao, nenametljivo upita za problem koji je načuo onako usput dok nas je posluživao, pa nakon što smo mu sve objasnili okrenu par brojeva telefona.

Ljubazni konobar Bojan

Ljubazni konobar Bojan

Uspio je stupiti u kontakt sa njegovim poznanicima, čini mi se Rusima, koji su tog dana trebali doći sa Žabljaka u Mojkovac, a ovaj restoran im je usput. Zamolio ih je da svrate u hotel, preuzmu punjač i da mu ga donesu. Ali kako oni dolaze tek predveče, a mi bi tada trebali biti negde pored Mojkovca, on se zauzeo da i taj problem reši. I tako, ujutro idućeg dana, u 8 sati me čekao punjač na recepciji narednog prenoćišta. Konobaru Bojanu veliko hvala za trud i zaslužuje da mu spomenem ime.

„Džambas“, polazna točka za planinarske pohode

Spuštamo se u Mojkovac, gde nas po dogovoru čeka planinar i domar Mićo Sošić, koji nas vodi u planinarski dom Džambas.

Dom nosi ime Dušana Bulatovića Džambasa, planinara, prirodnjaka, fotografa, profesora, glumca, kaskadera.

Pogled iz "Džambasa"

Pogled iz “Džambasa”

Nalazi se na 1.430 metara nadmorske visine, 9 km od Mojkovca, u katunu Kutijevo, na planini Bjelasici. Domom upravlja PSD “Džambas” iz Mojkovca. Otvara se po potrebi zimi, a leti non-stop radi. Dom raspolaže sa 60-tak ležajeva, kuhinjom, odvojenom trpezarijom, letnjom kuhinjom, toaletom, kupatilom. Pogodan je za kratke odmore i za višednevni boravak u prirodi, polazna i dolazna tačka za sve planinarske pohode. U neposrednom okruženju doma su vrhovi: Mučnica 1.812 m, Bjelogrivac 1.970 m, Razvršje 2.033 m. Od njega se može do jezera: Šiško, Ursulovačko, Pešića i Biogradsko sa najvišim vrhovima Bjelasice: Zekova glava 2.116 mnv i Crna glava 2.137 mnv. Upisali smo se u knjigu posetilaca gde sam pročitao da dolaze planinari iz svih krajeva. Mićo nam je ispiričao dosta toga o ovom području i planinama, pa mi je bilo sve novo i zanimljivo. Moguće da ću nekada opet doći sa planinarima i pokazati im ovaj kraj.

Dan je bio dugačak i pun zanimljivosti, pa smo pomalo umorni ali zadovoljni konačno došli u motel i restoran Krstac, samo par kilometara van Mojkovca. Tu smo se smestili i obilato večerali. Ja sam pao po kajmaku-skorupu i kozjem mesu.

"Krstac": Skorup, kozletina...

“Krstac”: Skorup, kozje meso…

Objekat ima zaista dobru hranu, a restoran je otvoren od 0-24 sata što je dobra informacija ako ste ovuda u prolazu kasno u noći. Ugodnog je interijera, a bungalovi su komforni i raspoređeni na kaskadama jedan iznad drugog. Osim bunglova mogu se iznajmiti i sobe iznad restorana. Prijatno mesto za svratiti i preporuka.

Vreme je bilo za spavanje i sređivanje utisaka. Sutra je novi dan i trebalo se odmoriti.